Piše: Dragoslava Barzut
Učili su me da ne plačem. Učili su me da velike devojčice kao što sam ja, ne plaču. Učili su me da je plakati neprimereno, nepristojno. Nekulturno. Učili su me da od plakanja nema nikakve vajde.
I nisam plakala. Ni kada je tata kupio igračke mojoj sestri i mom bratu od tetke, a meni nije jer sam ja bila u školi jer oni nisu JER je zaboravio. Nisam plakala ni zato što je zaboravio. Nisam plakala ni kada je jedan dečak iz ulice zabranio devojčicama da igraju fudbal sa njima, dečacima. Nisam plakala ni kada sam pala sa tavana na beton. Na glavu. Nisam plakala ni kada sam se odvojila od mame i tate u drugom razredu srednje škole. Zauvek. Nisam plakala ni kada me je ostavila prva devojka (samo sam pala u nesvest!). Nisam plakala ni kada su me roditelji odbacili posle autovanja. Nisam plakala ni kada sam ostala bez posla. Nisam plakala ni kad su mi obili kola ni kad mi je crk’o prvi komp. Nisam plakala ni kada je deda umro. Prosto nisam plakala.
A onda sam zaplakala. Kao malo dete. U veterinarskoj stanici na Senjaku. Dan rezervisan za operaciju mog psa, Marle. Sakrivala je svoju malu njušku u moj vrat. Slabost koja me je obuzela bila je nalik teskobi zbog straha za nju, i istovremeno nemoći da je zaštitim, poštedim. Da li od šoka usled poplave emocija ili spoznaje bezuslovne ljubavi, plakala sam. Pred dva veterinara, dve sestre, pred mojom partnerkom. Pravo pravcato: plakala. Jedna sestra je takođe plakala sa mnom. Njoj nije bilo neprijatno, nekima jeste. Zašto nam je neprijatno dok drugi plaču? Da li je plakanje prihvatljivo samo u “svoja četiri zida”? Zašto je sramota plakati zbog psa, a ne zbog ljudi? ZATO ŠTO TO NIJE samo PAS, TO JE MARLA.
Ja sam kao ova zemlja, punim se, upijam, a onda propustim, najednom. Poplavim. Ja sam kao ova poplava.
Zato danas kada čitam novinske tekstove o zabrani evakuisanja životinja, ja plačem. Plačem zbog neodvezanih životinja. Plačem zbog maca koje ne znaju da plivaju. Zbog krava, svinja, koza i ovaca. Konja. Prosto plačem kao kiša.
