Autorka: Tina Dragićević
Znam da si od malena sanjala da ti život bude kao iz bajke,
U kojoj si ti princeza tako nežnog lika
Meke kože
Duge kovrdžave kose,
Kao u pričama tvoje majke.
Jer sve male devojčice smo istom učene
Da budemo udate
Za princa
I svojim roditeljima podarimo unuke.
Jer čemu drugom ljudski vek služi?
Mi smo reproduktivne mašine.
Mada znam da misliš da je to ljubav što on ti pruži.
Ja ti kažem da nije,
Ljubav ruši zidine
Ljudske tuposti…
Ljubav je kad sam ti usne poklonila
U raju Tamiškog keja
Dok ruku si držala u mojoj.
I rekla bih sebi da pričam gluposti
Da nisi se smešila…
Onako iskreno
Iz srca,
Svaki put kad te poljubim.
I da se ne smeješ blesavo
Na moju poruku…
Jer ako kažeš da nisam u pravu
Odgovori sebi smeješ li se na njegovu?
Zar nisi prvi put osetila toplinu
Kad si zbunjeno prihvatala svaki moj znak pažnje?
I naposletku kaži,
Zar ti nije od njegovog moje naručje draže?
Ja ti ne nudim život iz bajke
I belu haljinu
Osmeh na licu tvoje majke
Dok ideš ka oltaru
I plač dečji koji odzvanja stanom
Ali miris ruža
Zagrljaj
Strasno ljubljenje
I nežnost svakodnevnu
Poneku svadju i slatka pomirenja
Ti imala bi sa mnom dok život svoje niti veze…
Volimo se, znam.
Pa zašto onda ne bi postojala bajka sa dve princeze?
