Prvog januara 2004, u sedam izjutra, zatvarali smo klubove Monokel i Tiffany na Metelkovoj. U hodniku Lovaca skupljali smo čaše, flaše, bačene i zaboravljene pulovere i jakne, stolice, stolove, kao i druge, veće stvari među kojima je bilo i živih bića koja još uvek nisu bila voljna da napuste novogodišnju scenu. Kada smo grupici džankija, koji su u hodniku zauzeli naše stolice i rolali jutarnje džointe rekli da je našoj zabavi došao kraj, a da svoju slobodno mogu da mirno nastave pred ulaznim vratima, razbuktala se žučna rasprava. Mršava devojka, koja je upravo bila zapalila džinovski džoint, počela je da besni kako je to, valjda, Metelkova, i da ovde svi imaju pravo da budu ujutru, uveče i preko dana, i da nema nikoga ko bi imao bilo kakva veća prava na ove prostorije. Zato je potpuno nečuveno da na Metelkovoj neko nekoga izbacuje. Konobar gej kluba Tiffany je gledao u nju kao u čudo, a onda je stao iznad nje, podbočio se i rekao:
– Mila, kako bih ti rekla, ovo je naša kuća, ovo je naš hodnik, mi ga čistimo i mi plaćamo najamninu za ove prostorije. Na ovom svetu ništa nije za dž, ako si možda tokom svoje karijere već zaboravila na to. Dakle: alo, idemo napolje!
Onda se u raspravu uvukla još neka lezbejka i argumentovanije, ali ne sa manje odlučnosti, rekla da je to mesto skvotirano još daleke 1994. i da je dosta nas tu dežuralo u vrećama za spavanje i danonoćno se, kvalitetnim programom, borilo za prostore i ideje nevladinih inicijativa, zbog čega nema nikakve sumnje ko sada tu čisti i ko je tu gazda.
– Pa šta ste vi nama? Ništa! – još prkosnije je rekla mršavica a njeni džankijevski pajtosi su predano klimali glavama slažući se sa tim da im nismo ama baš ništa.
– E sad ću ja da poludim, a i ne poludela od svega! – rekao je konobar Tiffanyja, prišao mršavici i tako brzo joj izmakao stolicu ispod dupeta, da ova ni sama nije znala kada je završila na podu, dok joj je džoint upao u smrdljivu baru razlivenog piva, u trenutku se raskvasio i pretvorio u veliko ništa. Ustala je bez reči, obrisala rukama mokru zadnjicu i potom konobaru neočekivano opalila veoma zvučnu zaušku, istovremeno se nespretno zalećući u njega, kao da nije sigurna s koje strane bi bilo najbolje da se napadne. Potom je ustao džanki sa najdužom kosom, zgrabio konobara za gušu dok je ona grabila mršavicu za kosu a ova njega za pojas na pantalonama i onda su priskočili u pomoć još i ostali džankiji, osim jednog, i još tri ili četiri tipa iz Tiffanyja grabeći jedan drugog za pojaseve, noseve, košulje, kosu, kragne, uši i usne, sve dok se nisu spojili u okrugao, kotrljavi zagrljaj koji je u sopstvenom ritmu počeo da se valja ka izlazu, na svom putu se zalećući i odbijajući od zidova i lomeći stakla na vratima. Tada je pritrčao vođa kluba Tiffany i na većim mestima pokušao da razbije kotrljajući zagrljaj džankija i pedera, što je bilo nemoguće, tako da se i sam otkotrljao zajedno sa njima napolje, na stepenište, gde je spoticanje nogu konačno doprinelo tome da popuste i ruke i da prestanu da grabe po odeći i licima. Mršava devojka je i dalje vrištala da nju neće niko izbacivati napolje i sada je bilo jasno da je to njen moto dana, ako ne i same nove godine koja tek što je počela. I, opet se zaletela u konobara koji je podigao ruku, kao da se grozi njenih dodira, i pri tom je laktom sasvim odmereno udario u lice. Šuplji zvuk udarca kosti o kost opet je probudio devojčinog prijatelja, koga su ovog puta u akciji sprečile ruke džankija i gejeva, a mogle su se čuti i pojedine upadice da to ipak nema smisla, da ovde nećemo dozvoliti nikakvo nasilje, ali treba poštovati prostore i one koji se tu zalažu i trude oko alternativne kulture, iako je, naravno, pitanje ko određuje šta je za koga alternativa, i šta ta kurčeva kultura uopšte znači. Da su reči nadomestile pesnice, bilo je već sasvim jasno i iz Lovaca je dotrčao još jedan konobar, biseksualac, i sa belom maramicom od nežnog materijala uputio se ka džankerki koja je krvarila iz nosa i usta.
– Kako ste mogli? – zgroženo se osvrnuo ka okupljenoj družini.
– I to ženu!
– Da, ženu – složio se i njen razjareni dugokosi prijatelj i zaštitnik.
– Da udari žensko, pa to je nečuveno – rekao je biseksualac i pružio mršavici svoju čistu maramicu.
– Na, uzmi, obriši se.
– Marš bre, pusti me! – siknula je, rukom obrisala nos i krv sadlana otresla na tlo. – Ne uzimam ništa od pedera!
Sve to vreme stajala sam negde sa strane i sada sam bila konačno uverena da nije ni trebalo da se aktivno umešam. A na drugoj strani je stajao onaj džanks, jedini koji se u međvremenu nije ni mešao ni govorio, već je kotrljajući zagrljaj džankija i pedera samo pratio sa razdaljine od nekoliko metara. Kada je mršavica ispljunula krvavi ispljuvak i još poslednji put proklela pedere, taj ćutljivi tip mi je prišao i pružio mi ruku. Izmakla sam se unazad, za svaki slučaj ne bih li povećala razdaljinu između pesnice i svog nosa, i pokušala da pročitam nameru iz staklastog sjaja njegovih očiju. A onda sam nekako uspela da shvatim, i sama pružila ruku i tako smo se rukovali.
– Pa, nek je srećna i zdrava! – rekao je.
– Da, naravno, složila sam se – srećna i zdrava! A onda smo poljubili jedno drugo u obraz.
