Jona je snimala. Nabavila je 8-milimetarsku Koniku i veoma je volela taj mali aparat. Svuda ga je nosila sa sobom na putovanjima.
Mari, rekla je, dosadila mi je statičnost, hoću da pravim drugačije slike, žive, hoću pokret, promenu – razumeš, sve se dešava samo jednom i baš sad… Moj film su moje skice. Pazi sad! Evo ih, dolaze… Commedia dell’arte!
Tuve Janson i Vivisa Bander
I evo uličnih umetnika s plišanim tepihom, detetom na lopti, jakim muškarcem koji guta vatru. Devojka je žonglirala, ljudi su se zaustavljali na ulici i prilazili bliže predstavi. Bilo je veoma vruće. Svetlost je treperila i senke su bile oštre, tamnoplave.
Mari je stajala tik uz Jonu s otvorenim Kodak filmom u ruci, čekala je da ujednačeno zujanje kamere promeni takt; tada je trebalo munjevito imati novi film pri ruci. Drugi važan zadatak joj je bio da pazi da Jonin ugao snimanja ostane slobodan, Mari je smatrala pitanjem časti da sprečava ljude da prođu ispred kamere.
Ne obraćaj pažnju na njih, rekla je Jona, oni su samo dekor. Iseći ću ih.
Ali Mari je rekla: Pusti me da nastavim. To mi je posao.
Bilo je jednako važno naći Kodak film za Jonu. I Mari je tražila, u gradovima, selima, na autobuskim stanicama, oči su tragale za žuto-crvenim znakom koji je pokazivao da se tu može kupiti Kodak. Činilo se da Agfa filmova ima svuda.
Biće plavo-zelen, rekla je Mari. Čekaj. Naći ću Kodak. I nastavljala je da traži, sve vreme se plašeći da će nešto fantastično da im dođe u susret. Neki od tih uličnih događaja koji se neće ponoviti mogao bi da se odigra pred njihovim očima baš kad nestane filma – i da produže pokušavajući da zaborave ono što je izgubljeno.
Nastavili su od grada do grada, Joni, Mari i Konika. Mari je postala kritična, davala je upustva i savete, mešala se u pitanja kompozicije i osvetljenja i ulizivala se unaokolo tražeći pogodan motiv.
Došli su do Velikog akvarijuma, do tirkiznoplavog bazena sa delfinima. Mari ščepa Jonu za ruku i poviče: Čekaj, pusti me da ti kažem kad skoči, trošiš film… Delfin se visoko uskovitlao iz vode, sijajući na suncu. Jona je uzviknula: Sad sam zakasnila! Pusti me da sama odlučim!
U redu, rekla je Mari. Ti i tvoja Konika.
Bilo je neshvatljivo lepo i mistično, dole u mračnim hodnicima sa podvodno osvetljenim bazenom i kitovima koji su ronili. Kroz stakleni zid mogla je da se vidi njihova razigrana snaga kad bi se survavali naniže, okretali se i ponovo izbijali na svetlost – previše je mračno, rekla je Mari, ne isplati se, film će biti potpuno crn…
Ćuti, rekla je Jona. Sad dolazi ajkula.
Ljudi su se gurali napred da vide neman, i Mari je raširila ruke da ih spreči. Približavala se ajkula, spora siva senka prošunjala se tik pored njih i nestala.
Dobro je, rekla je Jona. Uhvatila sam je. Uvek si čeznula za tim da vidiš pravu ajkulu izbliza. Sad si je videla.
Nisam je videla, reče Mari.
Kako to misliš, nisi je videla?
Samo sam mislila na Koniku! Stalno mislim na Koniku, a ne na ono što vidim, to je prolazno!
Jesi li ljuta? Jona je sa obe ruke pružila kameru: Tvoja ajkula je ovde, ovde unutra! Kad dođemo kući možeš da je gledaš koliko god hoćeš, kad god hoćeš. I uz muziku.
Ništa nije Jonu više radovalo nego kad naiđu na cirkus. Možda jedino nedeljni vašar na bulevarima, negde na obodu gradova. Odlazili su tamo s Konikom, i iz daljine slušale zadihani stakato ringišpila. Jona bi otvarala kasetofon i šaputala: Počećemo ovako, treba da priđe bliže i još bliže, dosta dugo iščekivanje. I naši koraci. Onda dolazi slika.
Nikad se nisu vozile ringišpilom.
I posle, mnogo kasnije, Jona je u svom ateljeu postavila stativ, usmerila projektor i ugasila svetlo na plafonu. Mari je sedela i čekala s papirom i olovkom. Mašina je počela da prede i napravila pravougaonik svetlosti preko ekrana.
Jona je rekla: Beleži šta treba da se iseče. I ponavljanja.
Da da, znam. I kad se zacrni.
U susret im je hrlilo njihovo putovanje. Mari je beležila:
skloni glavu sa des
skače
ograda s lev
preduga obala
nepotre. Pejz.
ljudi odlaze prebrzo
cvet mutan – pisala je i pisala, posle čega nije znala tačno gde su bile.
Jona je objasnila: Montaža je još teža od snimanja. Kad završim montažu možemo da uključimo muziku, ali ne još, muzika te čini nekritičnom.
Jona, sad bih da vidim nešto uz muziku. I bez zapisivanja.
Šta hoćeš da vidiš?
Meksiko. Prazan zabavni park. Sve one koji su bili suviše siromašni da se voze ringišpilom, znaš.
Jona je ubacila kasetu, beskrajno tužnu marimbu. Slika je bila mutna, tresla se neko vreme, ali se odjednom izoštrila na dugom predelu u suton, na praznim poljanama kod Mazatlana. Mesto gde se jarak s kanalizacijom pruža ka moru. U njemu se oslikavao poslednji tračak zalaska sunca. Duga traka zapaljenog zlata se brzo ugasila, iza nje su bile barake, groblje automobila, i onda, u daljini, veliki točak zabavnog parka s šarenim lampicama koje su se penjale i spuštale, penjale i spuštale, Konika se približavala i moglo je da se vidi da su svi veseli brodići prazni. Slika je prelazila preko ringišpila koji se vrteo, takođe prazan. Sve se iskrilo, privlačno i spremno za uživanje, ali ljudi koji su polako šetali kroz zabavni park nisu učestvovali u razonodi već samo posmatrali, osim nekoliko malih dečaka koji su pucali u metu. Jona je izbliza snimila njihova stroga lica. Kako se film nastavljao, suton je bivao sve tamniji iznad Mazatlana, ljudi su odlazili iz zabavnog parka, a veliki točak se još uvek vrteo. Sad je to bio samo krug svetla koje se penjalo i spuštalo. Skoro je pala noć. Marimba se i dalje čula. Zadnja strana cirkuske šatre: nejasna slika, nekoliko pasa kopa po đubrištu.
Strašno, rekla je Mari. Strašno dobro. Svi ljudi moraju da krenu kući, a nisu… Ali barem su ga videli, zar ne? Imaš i jarak s otpadom na kraju, onaj koji se iskrio.
Čekaj, evo ga.
Površina slike se zacrnela, i dosta dugo ostala takva. Nekoliko slabih svetlosnih iskri, ništa više, i onda prazan ekran.
Mari je rekla: To moraš da isečeš, niko neće shvatiti. Bilo je suviše mračno.
Jona je ugasila projektor, upalila svetlo na plafonu i rekla: Baš ovde mora da bude potpuno crno, grafitno crno. Upravo si bila tamo, zar ne?
Da, odgovorila je Mari. Bila sam tamo.
