U poslednjih nekoliko meseci, naši intervjui bili su usmereni na iskustva evropskih lezbijki *. Ovoga puta, međutim, Lara će nas izvesti sa našeg kontinenta i voditi nas kroz Tursku.
Pozdravite je.
Možeš li se predstaviti molim te?
Ja sam Lara Ozlen, iz Istanbula. Turska. Radim u nevladinoj organizaciji i honorarno kao urednica video produkcije. Uključena sam u LGBTQ+ aktivizam u Istanbulu od 2015. (nakon što sam se autovala kao biseksualka).
Zanimljiv dodatak je to što sam napisala tezu o lezbejskom noćnom životu i socijalizaciji, tako da sam deo lezbejsko-biseksualne zajednice, emotivno i akademski.
Vau, to izgleda vrlo hrabro, pogotovo u zemlji koja nema gej-friendli reputaciju. Možeš li nam reći malo o tome kako je zaista biti LGBTQ+ osoba u Turskoj?
Opšta situacija je zaista depresivna u Istanbulu i u Turskoj. Od početka LGBTQ+ pokreta 2000-ih, pokušavamo da se usvoje zakoni protiv zločina iz mržnje prema LGBTQ+ osobama. Ali to još uvek nismo uspeli da postignemo. Stvari su postale malo teže nakon što je proislamistička stranka (AKP) izabrana za vladajuću stranku 2002. godine jer LGBTQ+ identitete ili orijentacije doživljavaju kao "nepristojne". Kao posledica toga, od 2015. godine naše povorke ponosa i vidljivost su zabranjene zbog "nepristojnosti i javnog morala". Generalno mogu reći da postoji značajan pritisak, ali mi se i dalje borimo za svoja prava i vidljivost.
Za lezbejke ne postoje zakonske regulative za istopolni brak i usvajanje. I vidljivost može biti škakljiva jer većinu vremena znači pažnju javnosti i uznemiravanje. Lično, pošto živim u centralnom delu grada, osećam se sigurno, ali moram da priznam da je uobičajeno da vas neko uznemirava kada ste u parovima ili grupi.
Kako je Istanbul specifičan?
Kao što sam ranije napomenula, vidljivost na ulici ili na javnim mestima može biti naporno iskustvo. Ali to ne sprečava ljude da se autuju ili da pokazuju naklonost jedni prema drugima. Kako ćete se ponašati na svom radnom mestu zavisi od toga gde i kako radite. U nekim oblastima vezanim za nevladine organizacije ili razvoj kulture, to možda i nije veliki problem. Ali u poslovima sa "belim ogrlicama", vidljivost može biti okidač za mobing ili čak otkaz.
Sa pozitivne strane, postoji puno LGBTQ+ klubova i kolektiva na univerzitetima i u nekim srednjim školama. Pored toga, moram spomenuti Listag, porodičnu grupu koja podržava LGBTQ+ osobe. Dakle, sveukupno mogu reći da postoji više fokus grupa koje imaju za cilj da omoguće jednaka prava, anti-diskriminaciju i vidljivost za LGBTQ+ zajednicu.
Možeš li nam reći nešto više o ovim LGBTQ+ mestima, posebno vezanim za lezbejski* društveni život?
Postoji nekoliko barova koji su ranije bili "lezbejski kafići", ali u poslednjih par godina postali su LGBTQ+ inkluzivni, i iz ekonomskih i iz političkih razloga. Pored ovih prostora, svake godine se pre Nedelje ponosa u junu organizuje i puno žurki. Pored njih, mogla bih nabrojati neke kvir frendli barove i kafiće prilagođene gde se bilo koja LGBTQ+ osoba može osećati ugodno i dobrodošlo.
Konačno, možeš li podeliti neke smešne, nezaboravne ili inspirativne priče o autovanju?
Smešno je što nemam ni jednu smešnu. Ali možda će ova biti zanimljiva: Kad sam se autovala mami, ona se zauzvrat autovala meni. Tako smo nekako zajedno prekinule čaroliju heteronormativnosti.
Vau, to mora da je bilo izvanredno iskustvo. Drago mi je što si to podelila.
Izvor: qlit.hu/en
Autorka intervjua: Szlávi Anna
Intervju objavljen: 29.03.2019.
Prevod: Labrisice
