Intervju: Društvo me primorava da budem izdržavano lice

Kategorija: 10. decembar Dan ljudskih prava / Datum: decembar 10, 2014

Društvo mora da shvati da postoje osobe sa invaliditetom koje su LGBT. One su dvostruko izložene diskriminaciji i gotovo da nemaju osnovna prava za život. Mi moramo da se borimo, da obezbedimo ista prava svakom pojedincu i pojedinki manjine, bez obzira koja manjina to bila


Svaka od nas ima pregršt identiteta koji su međusobno isprepleteni u svakodnevnom radu, poslu koji obavljamo, komunikaciju koju vodimo, u našim ljubavnim relacijama, prijateljstvima, u porodici, datoj i stečenoj… Svi identiteti koje nosimo su manje ili više vidljivi, od onih koji su gotovo neprimetni pa sve do onih očiglednih. U zavisnosti od nečijih predrasuda vezanih za naše identitetske manifestacije u javnom ili privatnom prostoru možemo se naći izložene neprijatnostima ili povredama prava. Zato smo našu sagovornicu najpre pitale koliko se oseća izloženom kao lezbejka a koliko kao osoba sa invaliditetom? Kroz koje sve sitaucije moraš da prođeš zbog ova dva identiteta?

Neke identitete ne možes da sakriješ. Tako je i sa fizičkim invaliditetom. Ja sam vremenom naučila da prihvatim sebe, uvek sam bila to što jesam, moj identitet osobe sa invaliditetom nije stečen, imam ga od rođenja. Međutim, prihvatanje je uvek proces. Posebno kada sam shvatila, osvestila sebi da volim žene.

Ja kao lezbejka mogu da sakrijem svoj identitet, ali kao osoba sa invaliditetom to ne mogu. Možda meni nije bilo toliko teško to hendlanje sa identitetima, jer ja sam oduvek bila drugačija u svom okruženju. Zato je i moj proces prihvatanja sebe kao lezbejke bio lak i kratak. Štaviše i radostan.

Situacije kroz koje prolazim su različite, zavisi u kakvom sam okruženju. Kao osoba sa invaliditetom sam izloženija. Međutim, s obzirom na moj stil, outfit, i lezbejski identitet nije sakriveniji.

Koliko su ljudi u tvom okruženju osetljivi na potrebe osobe sa invaliditetom?

Sa godinama naučimo da biramo svoje okruženje. Okružena sam ljudima koji su senzitivni za sve moje identitete. Imala sam sreću da rastem u porodici gde sam ja jednostavno bila ja, a samim tim nekako daš do znanja i samom okruženju kako da se ophodi ili kako da te prihvati.

Ali ovo ne znači da je šire okruženje senzibilisano za osobe sa invaliditetom.

Lezbejke su jedna od najnevidljivijih grupacija u Srbiji, čak su nevidljive i u akronimu LGBT. Koliko su ti dostupni lezbejski kulturni i društveni sadržaji u Srbiji kao osobi sa invaliditetom?

Kao aktivistkinja obično idem na događaje koje organuzuju žene aktivistkinje, feministkinje.
Uvek sam imala i imam podršku ostalih aktivistkinja kada je u pitanju prevoz, mesto da se odmorim. Događaji se skoro uvek dešavaju na nekoliko mesta u gradu, koje su ako mogu da kažem donegde prilagođene ako imaš manji invaliditet. Ali i dalje, da naglasim, u 21. veku osobe koje su u kolicima nemaju prilaze i uslove za to.

Navešcu skorašnji primer, nije povezan sa LGBT događajima, mada na neki način i jeste. Htela sam da idem na koncert Morrisseya. Pošto je organizator u zadnjem trenutku premenio lokaciju koncerta, mogle su da se kupe samo karte za parter i vip. Kako se u parteru stoji, a ja to ne mogu da iznesem, nije postojala mogućnost da odem na koncert.

Koliko je lezbejska zajednica u Srbiji osetljiva na potrebe osoba sa invaliditetom? Kako objašnjavaš to da jedna manjinska grupacija diskriminiše drugu po nekom drugom osnovu?

Ako govorimo samo o lezbeskoj zajednici, a izuzmemo feminizam (govorim o lezbejskoj sceni koja nije povezana sa aktivizmom) mogu da kažem da nije osetljiva. I da se to stanje ne poboljšava. E sada gde je tu problem, zašto je to tako, ko je tu „krivac“ to je malo kompleksna tema, pa eto nek bude to neki predlog Labrisu da se time pozabavi. Kada je takva situacija u samoj lezbejskoj zajednici, onda nema šta da govorimo o ostalim manjinskim grupacijama.

Kako to objašnjavam? Živimo u patrijahalnom društvu, gde od samog rođenja kao žena, nemaš jednaka prava, suvišno je onda da tražimo razlog za to zašto se ta diskriminacija kasnije preslikava na svim drugim poljima i u svim manjinskim grupacijama. Pritom, ne mislim da diskriminacija dolazi samo od strane muškaraca. Ovde se podrazumeva i sama lezbejska zajednica, koja preslikava taj model.

Pre nekoliko dana istraživanje povodom obeležavanja 3. decembra, dana osoba sa invaliditetom, pokazalo je da je u Srbiji najniža stopa zaposlenosti upravo kod ove grupacije, uprkos tome što je 2013. godine donet Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Koja je verovatnoća da na razgovoru za posao „prođeš“ kao lezbejka i osoba sa invaliditetom?

tee-corinne-3

Foto: Tee Corinne
*Tee consistently and conscientiously included women of color, overweight women, older women, and women with disabilities as her subjects.

Nikakva. U mom slučaju dodaj na to i strankinja (strankinja iz ex Jugoslavije), onda su šanse ravne nuli. Možda se čini da je lakše s obzirom da smo nekada živeli u istoj državi, razumemo i govorimo slične jezike. Ali u praksi je drugačije.

Za sve ove godine koliko živim u Srbiji, da sam heteroseksualne orijentacije, ja bih dobila državljanstvo. Prepreka zvana „strankinja“ tada bi bila uklonjena. Ostao bi samo invaliditet. Ovako ja sam bez ikakvog statusa. Turistkinja. Moja diploma nije priznata u originalnoj formi, zdravstveno nisam osigurana, ne mogu ovde da se lečim, naravno mogu privatno, ali opet to je začarani krug, kako da se lečiš privatno ako nemaš posao. Sve one male beneficije koje mogu da koristim kao osoba sa invaliditetom u zemlji gde sam rođena, ostaju neiskorišćene, jer godinama ne živim tamo.

Iako nisam pobornica braka kao institucije, zbog ovih razloga potreban nam je zakon za istopolno partnerstvo. Ulažeš, gradiš svoju porodicu, koja zakonski, na papiru nigde ne postoji, i to ne možeš da dokažeš. Ispostavlja se da sam ja svih ovih godina, ovde, samo gošća. Da ne pominjem i ejdžizam, jer ne spadam u grupu do 30 godina. Društvo me primorava da budem izdržavano lice, od strane svoje partnerke.

Misliš li da je danas situacija drugačija u odnosu na raniji period kada nismo imale zakone niti razne vidove edukacija koje danas imamo? Čini li ti se da ima pomaka u nekom pravcu?

Pogledajmo to ovako. Neko bi rekao da imamo sva prava kao i ostali. Ali… Čekamo jedan dan u godini da bi nam dozvolili prajd. I tada smo, kao neka atrakcija u svim medijima. Gde smo ostatak godine? Isto je sa pravima i potrebama osoba sa invaliditetom. Dođe 3. ili 10. decembar, pa nas se sete.

Iz ličnog primera, govorim kao aktivistkinja, od 2011. kada je na Lezbejskoj nedelji bila radionica o dvostrukoj diskriminaciji, u kojoj su učestvovale i lezbejke sa invaliditetom, ništa se nije desilo, organizovalo na ovoj temi. Nijedna radionica. Spontano dolazimo i do odgovora na pitanje vezano za manjinju unutar manjine. Koliko LGBT osoba sa invaliditetom postoje konkretno samo u Srbiji? Ili na Balkanu? Ja poznajem jedno 5-6. Kako te osobe da se osnaže, kako da prihvate sebe kao LGBT osobe, ako nemaju ova druga prava? Nisu sve osobe sa invaliditetom samostalne. Onda je process sutovanje teži, skoro nemoguć jer živimo u društvo koje je duboko homofobično. Mora se o ovom problemu pisati, moraju se edukovati novinari/ke, društvo mora da shvati da postoje osobe sa invaliditetom koje su LGBT. One su dvostruko izložene diskriminaciji gotovo bez osnovnih prava za život. Ne vidim tu neku svetlu budućnost. Izuzetaka ima, ali mi moramo da se borimo, da obezbedimo ista prava svakom pojedincu i pojedinki manjine, bez obzira koja manjina to bila.
Koji god odgovor da dam, čini mi se da ću da pogrešim. Pomaka ima u smislu da se dosta ljudi osvestilo. I to su samo pojedinačni slučajevi.
Instutucijalno to je samo na papiru.

Alex

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>