Istorija

PRVO JE STIGLO JEDNO PISMO

Sećam se, pismo je stiglo iz Ljubljane na moju kuću, oktobra 1990. Bilo je poslato na desetak adresa u Beogradu, nekoliko feministkinja i gejeva dobilo je to pismo. U to vreme otvarao se gej-lezbejski Roza Klub u Ljubjani, i one/i su pitale/i hoćemo li i mi da otvorimo jedan sličan Roza Klub u Beogradu. Zvao me je tada Dejan Nebrigić telefonom iz Pančeva, koji je takođe dobio pismo, i rekao: „Hajde i mi da se okupimo.“ Zbog pisma iz Roza Kluba. Dejan je telefonirao gej poznanicima i tako je u stvari počelo samoorganizovanje: prvi susret desio se u poslastičarnici hotela Moskva. Nisam nikada saznala zašto baš tu, ali neki gej muškarci su pričali kako su tamo ranije tradicionalno odlazili na kafu. Ja sam onda već imala iskustvo okupljanja u feminističkoj grupi Žene i društvo, dakle nije mi bilo neobično da sedimo zajedno zbog nekog političkog i ličnog razloga.

Piše: Lepa Mlađenović

Piše: Lepa Mlađenović

Ali ovo je bilo drugačije. U grupi je bilo puno muškaraca i malo žena, samo nekoliko nas. Prvo smo se malo gledali/e, kako ko izgleda, da li nam se smeši. Većina nas se nikada pre nije srela na jednom mestu – toliko nas u našem gradu! Ah, kako je to bilo uzbudljivo, nismo jedine/i! Viđala sam ih na slikama, u knjigama, u Njujorku, ali ne i u Beogradu. Da, to su važne kote u mapama naše žudnje! U istoriji grada! U udžbenicima o društvenim pokretima. Prvi put: četiri lezbejke se dogovaraju na javnom mestu.

Tako je počelo – nakon nekoliko okupljanja u kafeima, prešli/e smo u stanove. Nakon toga nam je trebalo ime i cilj, kako ćemo se zvati i šta želimo da radimo. Na jednom od tih prvih sastanaka, Boris Liler je rekao: „ARKADIJA, zemlja ljubavi i slobode…“ . Od svih predloženih imena ovo je imalo najviše podstaknutih fantazija, pa je onda dobilo i najviše glasova. Pored toga u Francuskoj je već početkom veka postojao jedan časopis istog imena koji je između ostalog štampao tekstove LGBT tematike. Dakle, naše ime već je bilo deo evropske LGBT istorije.

Sledeće dve godine prošle su u dogovorima, susretima, međunarodnim konferencijama i pripremama za statut Arkadije. Kada je počeo rat u bivšoj domovini, i neke/i od nas odmah su krenule/i sa anti-ratnim aktivizmom, tako da okupljanja Arkadije nisu bila česta, ali je zato jedna od tema bila nacionalizam. Nekoliko nas (Dejan, Boris i ja) bili smo sasvim sigurni da Arkadija ne sme biti nacionalistička, i da grupa treba da promoviše ljudska prava svih diskriminisanih grupa.

Arkadija se prve četiri godine selila iz jednog u drugi prostor, i na kraju smestila se u Centar za ženske studije. Tako smo 1994. štampale/i prvi mali bilten Arkadija, i krajem godine još jedan. Te godine broj lezbejki je počeo da se uvećava. Iskustvo ženskog pokreta, organizovanja, rada na emocijama kroz radionice, bilo je od ključne važnosti za razvoj grupe. Žene Arkadije bile su aktivne, spremne za saradnju: ženski pokret je doneo metode rada i principe koji su olakšavali procese udruživanja. Tako je 1995. jedan deo lezbejki poželeo da se odvoji od gej muškaraca iz Arkadije. Lezbejke su tada već uveliko bile aktivne u organizaciji kroz logistiku – oba biltena pripremala je Jelica Teodosijević, ono malo para za štampanje došlo je od feministkinja lezbejki, a sve radionice vodile su lezbejke iz ženskog pokreta. I tako su autonomne i spremne lezbejke Arkadije odlučile da se samoorganizuju.

Ljiljana Živković krenula je da nas organizuje, Jelena Labris je našla ime za grupu, i mi smo počele da se viđamo svakog petka kao Labriskinje. Labris je bilo ime već u istoriji lezbejskog međunarodnog pokreta. Bilo nam je važno da smo snažne i samostalne, a labris je baš to i označavao: žene koje koriste jednu stranu sekire da kopaju zemlju, dakle da seju, grade i hrane sebe i druge, a drugu stranu sekire da se odbrane od neprijatelja. Na taj način nisu bile zavisne od muškaraca ni u ratu ni u miru.

Tako je nastao Labris, tokom teških godina Miloševićevog totalitarnog režima. Okupljale smo se i dalje u prostorima Centra za ženske studije i Autonomnog ženskog centra, ponekad i u Ženama u crnom. Tih godina bilo je nejasno šta su nevladine organizacije, i da li će uopšte jedna lezbejska organizacija moći da se registruje, s obzirom na to da je kasnije odbijeno registrovanje Džentlmen-a, koji je u Pančevu 1997. hteo da pokrene Dejan Nebrigić.

Jedan deo feministiknja iz grupe bile su aktivne u anti-ratnom pokretu. Nekoliko njih već su bile napustile zemlju neprijatljesku lezbejkama, i krenule ka Berlinu, Londonu, Australiji, SAD, itd. Lezbejska prava nisu bila deo programa ni novoosnovanih organizacija za ljudska prava, a kamoli države. Dakle, kao i mnoge druge hrabre lezbejke u svetu, u državama u kojima je biti lezbejka opsano po život, Labriskinje su radile i organizovale se.

Pokretačice i liderke Labrisa bile su i deo ženskog pokreta, tako da smo bile upoznate sa osnovnim principima organizovanja. Isto tako i pojmovi ženskih ljudskih prava i borbe već su bili usvojene vrednosti. Naš aktivizam je podrazumevao solidarnost sa svim grupama koje su diskriminisane. Tako su lezbejke bile na demonstracijana povodom Međunarodnom danu protiv fašizma, 9. novembra, zatim na protestima protiv diskriminacije Romkinja i Roma, na akcijama povodom 50 godina Međunarodne deklaracije ljudskih prava 1998, na akcijama povodom 8. marta – Međunarodnog dana žena, potpisivale peticije za prava žena, Albanki i Hrvatica, za prava žena sa invaliditetom, za prava dece i žena koje su izložene muškom nasilju tokom kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama… ponekad zajedno sa našim gej drugarima, zatim prigovaračima savesti i drugim anti-militaristima/kinjama.

A u međuvremenu smo radile na svojim životima kroz redovne radionice. Ko smo mi u homofobičnom svetu? Šta nas plaši, odakle naši strahovi i sramote? Šta želimo znati o sebi i drugim lezbejkama? Želje, snovi, erotika lezbejske žudnje… sve su to bile teme o kojima smo razmenjivale iskustva. Pretvarati doživljaje u reči za mnoge je bilo jako teško, uravo zato što su lezbejke stigle iz sveta bez mapa i bez jezika kako je davno rekla Edrijen Rič. Upravo zato nam je bilo tako jako važno da razgovaramo, jer mnoge od rečenica koje smo izgovorile u Labrisu, nikada i nigde pre toga nismo se usudile reći.

A onda 2000. godine Labriskinje su se registrovale, iznajmile svoj prostor za rad i organizovanje. Nakon velike žurke GOTOV JE, još jedna Lezbejska nedelja, sa sestricama lezbejkama iz Hrvatske, Makedonije i Slovenije. Kakva radost! Gotovo je sa režimom, mislile smo mi. Usvajamo evropske standarde – nadale smo se. Ljudska prava postaju uslov razvoja društva – kakve lepe želje. Nagoveštava se nacrt za novi ustav, za anti-diskriminacioni zakon, za zakon o ravnopravnosti polova. Ali već sledeće godine bilo je suviše rano. Naš pokušaj da organizujemo Dan ponosa lezbejki i gej muškaraca završio se napadom oko hiljadu fašistički orijentisanih muškaraca na sve učesnike/e i prolaznike/ce i simpatizere/ke parade Ponosa. Udarci, batine, šipke, kamenje, krv, strah, jaja u kosi, trka, bežanje. Bile smo hrabre, i mnogo smo naučile tog dana, 30. juna 2001. u Beogradu na Trgu Republike.

Petnaest godina Labrisa je petnaest godina ponosa i rada, aktivizma i ljubavi za žene koje vole žene. Mi dolazimo punih ruku, rekla je Džoan Nestl: Vi, moje lezbejske drugarice dale ste mi svet u kome moje reči mogu da žive, gde je moja ljubav ljubljena suncem, gde se moj bes pretvara u viziju mogućnosti i akciju. Ovo su teška ali neminovna vremena. Ovo su vremena u kojima jesmo. Dolazimo punih ruku.

2005.
Beograd