O Društvenim mehanizmima homofobije govori Dragana Vučković, dugogodišnja aktivistkinja i saradnica Labrisa
„Kada god razgovaramo o društvenim mehanizmima homofobije i homofobiji uopšte zapravo nekako svašta ispliva na površinu. Pitanje homofobije i cele problematike je jeste kompleksna stvar zato što se nalazi svuda oko nas i često ispliva čak i kada govorimo o drugim različitostima odnosno ne samo o LGBT pitanjima i pitanjima položaja i prava gay/lezbejske populacije.
Sama homofobija jeste utemeljena na predrasudama i na neznanju i na stereotipima prema osobama koje su istopolne seksualne orijentacije ali se često zapravo i na jedan pogrešan način tumači i objašnjava bukvalnim prevodom. Dakle sama reč homofobija je bukvalno prevedeno strah od istog, a važno je kada govorimo o položaju i pravima LGBT populacije u bilo kom društvu da znamo da nije zapravo najčešće reč samo o strahu već je, na žalost, često reč i o mržnji, intenzivnim negativnim osećanjima, o nasilju, o pitanjima isključivanja i diskriminacije koja je dakle usmerena ka osobama koje su drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne.
Kada bismo sada krenuli da nabrajamo sve sinonime koje znamo za termine najprostije za reč gay i reč lezbejka zapravo bismo mogli da izlistamo puno pogrdnih reči i naziva kojima se oslovljavaju pripadnici i pripadnice LGBT populacije. I negde iz svakog tog termina i naziva, sinonima za reč gay i lezbejka na primer za transeksualne osobe izvire mnoštvo stereotipa i predrasuda. To je ono što čini taj lanac, odnosno mehanizam homofobije. Homofobija ne mora da bude samo društvena ona vrlo često, nažalost i u Srbiji, dolazi iz institucionalnog okvira, iz onoga što nazivamo državnom strukturom. Iz različitih regulativa, propisa, zakona. Čak i kad država ne čini ništa ona upravo tim nečinjenjem može da proizvodi vrlo intenzivnu homofobiju i u nekom smislu propuštajući da na adekvatan način zaštiti prava LGBT populacije država čini homofobiju.
Spomenuli smo već društvenu homofobiju, kada govorimo o društvenoj homofobije ona se pre svega temelji, nalazi svoje uporište, u određenom sistemu vrednosti u određenom načinu shvatanja kako treba da bude ustojeno jedno društvo naručito ako govorimo o rodnim ulogama i o rodnim pitanjima. Kako jedna „prava“ žena treba da izgleda, da se ponaša, koje uloge u svom životu da preuzima i naravno isti taj paket i muškarac dobija odmah porođenju. Homofobija je specifična po tome što dira duboko u patrijahalne obrasce, u ono o čemu su nas učili i o čemu slušamo tako reći od samog rođenja. To je svuda oko nas. Homofobija je u kulturnim obrascima, u medijima, na nažalost obrazovnom sistemu, udžbenicima iz kojih se školujemo. Kažem, delom i u državnim strukturama. I zbog toga je teško nekad homofobiju raščlaniti i posmatrati je iz jednog određenog sektora ili segmenta.
Važno je kada govorimo takođe o homofobiji da nekako ne skrenemo odmah u samo jednu temu koja najčešće provocira društvo i koja zapravo postaje trenutak kada je jedino vidljiva LGBT populacija. Ovde pre svega mislim na taj događaj koji se organizuje jednom godišnje i naziva se Pride, Parada ponosa, Povorka ponosa, kako god. I vrlo često smo nažalost skloni da sve zapravo tumačimo kroz taj jedan događaj. Homofobija postoji u životima LGBT populacije svakodnevno. Ona je svuda oko njih. Dakle seksualna orijentacija koja je različita od heteroseksualne je nešto što se ne podrazumeva. Nešto što neće biti vidljivo ukoliko ne pokažete interesovanje i ne otvorite svoj um. Heteroseksualnost je zapravo ta koja se zapravo podrazumeva i to je ono pitanje koje žene dobijaju: kada će se udati i roditi decu? Muškarci dobiju paket pitanja opet koja su vezana za suprotan pol. I to je nešto čega se sećamo iz vrtića. Ja se vrlo dobro sećam da sam sam reč peder čula prvi put u obdaništu i da ja tada nisam tada znala šta ta reč znači ali sam znala da je uvredljiva. Znala sam da kada nekog želim da uvredim, ili neko nekog želi da uvredi onda mu kaže: Ma pederčino jedna! Tako da zapravo svi nekako treba da se vratimo u sebe koliko god da mislimo da ne robujemo stereotipima i predrasudama, one su svuda oko nas i što pre ih osvestimo i krenemo o njima otvoreno da razgovaramo i da ih razrađujemo i razgrađujemo veće su nam šanse da ih se i oslobodimo. I tu dolazimo negde do ključnog momenta, odnosno do odgovornosti profesionalaca iz različitog sektora. Kad kažem sektora ovde pre svega mislim na državne institucije, pre svega msilim na one koje su tu da zaštite građane i građanke u jednom društvu. Dakle govorimo o policiji, govorimo o sudstvu, tužilaštvu, govorimo o takozvanim pomažućim profesijama i profesionalcima koji dolaze iz tog sektora: obrazovanje, zdravstvo, socijalni radnici, psiholozi u svim sektorima i tako dalje. Vrlo važno da shvatimo da niko od nas nije robot niti podvojena ličnost i da onog trenutka kada stignemo u kancelariju gde god da radimo smo u stanju zapravo da obrišemo set vrednosti, stereotipe i predrasude koje nosimo sa sobom. Zbog toga mislim da je važno da profesionalci, ponavljam naručito iz ovih sfera i ovih oblasti razgovaraju na temu homofobije i pokušaju da se izbore sa njom i da nekako na kraju dana postanu bolji stručnjaci i bolji eksperti u onome što rade“
