Nisam još bila čula za ime Donne Gottschalk, ali sam godinama imala njenu fotografiju zakačenu na mojoj tabli za poruke - potpuno anonimne, prelepe i odvažne lezbejke.
Ovaj njen portret fotografisala je Diana Davies, 1970. godine na Christopher Street Maršu. Slika je zabeležila ponos, zaigranost i nadu početaka pokreta za gej prava u Severnoj Americi. Donna drži transparent na kome piše: "Ja sam tvoj najveći strah / Ja sam tvoja najbolja fantazija". Nejednaka slova ispisana crnim markerom na belom papiru samo na prvi pogled ostavljaju utisak jednostavnosti. Donnina blago podignuta brada i nakrivljene usne zrače neskrivenim samopouzdanjem i konfrontacijom.
Ova fotografija Donne Gottschalk zauzeće počasno mesto na izložbi njenih radova pod nazivom "Hrabre, lepe odmetnice", koja se otvara 29. avgusta u Leslie-Lohman muzeju gej i lezbejske umetnosti. iako se Donna Gottschalk ne identifikuje kao dokumentarna fotografkinja ili fotoreporterka, pravila je fotografije od svoje 17. godine. Odabrane slike iz njene lične arhive skupljanje tokom 50 godina fotografisanja biće javno izložene po prvi put.
Njen rad dokumentuje bliskost koju je imala sa svojom biološkom porodicom (siromašne radničke klase u Njujorku) i njenu uključenost u lezbejske, ponekad separatističke, zajednice kasnih 60-ih i 70-ih godina.
Svega par fotografija je objavljeno u vreme kada su nastale - u časopisu Gay Liberation Front. Selila se iz Njujorka u San Francisko i nazad, izdržavala se radeći različite poslove, od umetničkog modela i šankerice koja radi u toplesu, do vozačice taksija. Kasnije postaje vlasnica foto studija. Sada živit na maloj farmi u ruralnom delu Vermonta.
Izložba "Hrabre, lepe odmetnice" fokusira se na njen rani rad nastao tokom perioda najintenzivnijeg političkog aktivizma. Brightova je opisuje kao "talentovanu i osetljivu vizualnu pripovedačicu čiji rad daje ključni doprinos istorijskim arhivama". Ona prati društveno i politički marginalizovanu zajednicu odbačenu od strane mejnstrima.
Na autoportretu koji je napravila 1976. godine, Donna gleda direktno u kameru, sa samouverenim stavom kao da kaže "Tu sam, kvir sam, naviknite se na to". Ovim autoportretom ističe povezanost seksualnosti i aktivizma za lezbejke: Živeti i voleti je protest.
Fotografijom gde dve žene spavaju u krevetu, sa natpisom na zidu na kom piše "Lezbejke, ujedinite se!", Donna nas podseća da je lično uvek i političko - i obrnuto.
Subjekti njenih fotografija su prijateljice, porodica, partnerice: one koje je volela. Kada sam je pitala šta je to što ju je podsticalo da uzme kameru u ruke i fotografiše, rekla mi je da ju je vukla lepota, hrabrost i tajnovitost koju je videla u ljudima oko sebe, posebno u doba kada coming out nije bila jednostavna i mala stvar.
Njene fotografije su lične i intimne, većina ih je smeštena u unutrašnjim, poznatim prostorima i uvek su slikane pod prirodnom svetlošću. "Svi ti ljudi su mi veoma dragi. I svi su prelepi. Ove fotografije su za neke od njih jedina zaostavština i sećanje koje za njima ostaju", rekla je Donna.
Izvor: www.nytimes.com
Priredile: Labrisice
