Provela sam 25 godina u heteroseksualnom braku, pre nego što sam priznala da sam gej u svojoj 46 godini života. Nakon toliko godina, toliko ljubavnih udaraca, sreće, tuge, usamljenosti – pitala sam se kakve reči ohrabrenja mogu uputiti samoj sebi i onima koji su slični meni? I evo šta mi je palo na pamet
Engleskinja Gejl Anderson je u 46. godini života priznala sebi, suprugu i svojoj deci da je lezbejka. Kakvog je to uticaja imalo na sve njih, a pre svega na nju samu, pročitajte u priči koju je ona napisala.
„Kada je u pitanju seksualnost, ne postoji u pravu si ili nisi u pravu. To je jednostavno nešto što svako od nas oseća ili ne oseća, to je naš izbor i naše pravo. Ništa manje i ništa više od toga.
Uvek sam bila osoba kojoj je logika jača strana. Još od svog detinjstva, koristila sam logiku da definišem sebe i svoj život. Već sa 12 godina, znala sam da mi se sviđaju devojke. Znala sam takođe da sam katolkinja, da potičem iz srednje klase i da su u mojoj engleskoj, konzervativnoj provinciji tada bile šezdesete. Nije bilo homoseksualaca u mom kraju… bar ne onih koji su to javno priznali. Tada nisam imala hrabrosti da izađem na kraj sama sa sobom. Došla je do izražaja moja logična strana – logika mi je govorila da u tom momentu to nije pametno.
Foto: flickr.com/mescon
I udala sam se za divnog, toplog, duhovitog čoveka – čoveka slobodnog duha. Zajedno smo išli na planinarenja, putovali svetom, pre nego što smo se skućili u domu prepunom knjiga, u kom smo dobili dvoje dece. Svi koji su nas znali, doživljavali su nas kao savršenu porodicu. Jedini problem je bio u tome, što sam ja duboko u sebi klizila u ono svoje ja koje sam potisnula još u ranoj mladosti.
Suočavanje sa činjenicom da ste gej, bez obzira na vaše godine ili okolnosti, nije lako. Jednom samo dođete do tačke kada ne možete da se oduprete glasovima u glavi, koji vam govore priznaj već jednom ono što jesi. Ne postoji psiholog ili dovoljna količina crnog vina koja može zaustaviti te glasove. Vi znate šta treba da uradite, ali kao što odlažete sređivanje stana ili početak dijete, tako odlažete i to suočavanje.
Prvi korak je da priznate sebi. Kada to kažem, mislim da zaista prihvatite sebe takvim kakvi jeste. To je mnogo više od tajni i fantazija koje se muvaju po vašoj glavi. To je mnogo više od gledanja sapunice kada nema nikog kod kuće. To je ono kada gledaš sebe u ogledalu pravo u oči i kažeš naglas ja sam lezbejka. Verujte, te tri reči su ključne. Jednom kada ih izgovorite, onda više nema nazad.
Život je čudo, zar ne? Bila sam u braku sve te godine zbog ljubavi. Ljubavi prema mom mužu i deci. Onda sam ih zbog ljubavi i ostavila. Priča zbog koje mi se to desilo će vam delovati možda poznato. Zaljubila sam se u koleginicu. Ona je 10 godina mlađa od mene i bila je relativno nova u firmi. Za mene je to bila ljubav na prvi pogled. Osetila sam u trenutku kao da me je grom udario. Naša veza, ma koliko da je bila ispunjena strastima, bila je okidač za moj novi život. Znala sam da moram da budem sa njom, što je značilo da sebi i mojoj porodici moram da priznam da sam lezbejka.
Odgovorno tvrdim da je to priznavanje porodici bila najstresnija stvar koju sam iskusila u životu. Moja mama jednostavno nije umela da me podrži. Moja devojka je bila preterano optimistična i ali i naivna, nadajući se da ćemo prilično lako prebroditi sve te probleme i osnovati novu porodicu. Bila sam sama, potpuno sama, do guše u krivici, šokirana i povređena. Tako da sam pokušala za dobro moje majke, muža i dece (zanimljivo, nikako ne za svoje), da probam da idem nazad. Tri puta sam se vraćala svom hodam kao zombi životu u porodičnoj kući. Jednostavno, to nije uspevalo, ma koliko se ja trudila.
U takvim trenucima, ne postoji boljeg leka od razgovora sa dobrim prijateljima. Oni najbolji su sa vama kada je najteže. Zato valjda i jesu najbolji. Njihovo prihvatanje i podrška je uglavnom sve što mi je trebalo u tom teškom trenutku. Sećam se njihove reakcije kada sam teškom mukom otvarala usta i priznavala im ono što sam već priznala sebi i porodici: Da, pretpostavljali smo to. Hajde sada da platiš drugu turu. Zbog toga ih volim najviše na svetu.
Moji najbliži prijatelji su skoro dan i noć bili uz mene kada mi je bilo najgore. Kada je moj muž bio povređen i ljut, kada nije hteo da priča sa mnom, oni su bili tu. Govorili su mi: Mala, nisi nikog ubila, ne ideš u zatvor.
Nerazumevanje sa porodicom sam krila od svoje partnerke. Njene prethodne partnerke nisu imale muževe i nisam želela da je opterećujem svojim porodičnim nevoljama. Uostalom, znala sam da će je takve priče oneraspoložiti, a želela sam da vreme koje provodimo zajedno bude lepo. Realno, ona nije mogla mnogo da mi pomogne – dala mi je svu svoju ljubav, šta bih mogla više tražiti od nje, razmišljala sam.
I taman kada su me prijatelji podigli sa dna, taman kada sam sve slomljene deliće sebe sakupila i kada sam bila spremna da hodam uzdignute glave – moja partnerka me je ostavila.
Ponovo sam bila sama i nije mi ostalo ništa drugo nego da nastavim dalje. Počela sam da izlazim više nego pre. Zamišljala sam sebe kao deo velike šarene familije u duginim bojama, gde me svi vole i misle da sam divna. Međutim, naravno da nije bilo tako.
Živela sam u gradu u kome su postojala samo dva gej bara. Ipak, bolje i to nego nijedan. Devojke u tim barovima su stvarno bile divne, ali problem je bio u tome što se ja jednostavno nisam uklapala u to društvo.
Bilo je vreme da pronađem svoju fotografiju na kojoj nije bilo mog supruga i da na internetu napravim profil pod svojim imenom. Ono što je usledilo, jesu dve godine neverovatnih avantura. Volela bih kada bih vam mogla reći više, ali one najpikantnije detalje čuvam za svoju knjigu. Putem interneta sam upoznala neke divne ljude, čula neverovatne priče. Tako sam npr. upoznala ženu koja je bila veganka i koja je momentalno otišla sa sastanka, uvređena što nosim kožne cipele; ženu koja nosi crno iz protesta zbog nepravde koja se dešava svim ženama na svetu; umetnicu koja je htela da za nju igram gola na livadi; naučnicu koja me je vodila na umetničku izložbu u Milano za vikend; neverovatno zgodnu i prefinjenu devojku koju je bivša partnerka ostavila zbog jedne glumice iz serije Očajne domaćice.
Laknulo mi je kada sam saznala da postoji toliko različitih tipova lezbejki. Nije to bila nikakva vesela familija ispod duginih boja. Neke su me oduševljavale, neke su me plašile. Nekima sam ja bila zanimljiva, neke su gledale u svoj sat i jedva čekale da popiju kafu i odu. Sve u svemu, olakšanje je najbolja reč koja opisuje moj osećaj nakon tih par godina susreta sa ženama putem interneta.
Da budem iskrena, tada mi se dešavalo nešto na šta me niko nikad nije upozorio – druga adolescencija. Kao tinejdžerka sam bila heteroseksualni adolescent, a u svojim četrdesetim, dešavao mi se isti takav samo lezbejski period. U razgovoru sa drugim lezbejkama, i to onim koje su takođe u zrelom dobu života priznale sebi homoseksualnu sklonost, saznala sam da je to česta pojava. Izgleda da mi u godinama kada priznamo sebi sklonost ka istom polu, uglavnom počnemo da se ponašamo kao tinejdžerke.
Kada se setim tog pomalo divljeg perioda, svog popijenog vina, muvanje nekih žena koje baš i nisu htele da ih muvam i svog tog hedonizma sa onima koje su htele da se muvamo, znam da mi je bila potrebna kontrola. Na moju sreću kontrola je bila odmah tu iza ćoška, spremna da me uzme za ruku.
Voleli ih ili ne, The Beatles su bili 100% u pravu u pesmi All You Need is Love. Ako su prijatelji lepak koji drži naše deliće u jednom komadu, ljubav je gorivo koje nam omogućava da se vozimo po autoputu koji se zove život. Da naravno, pričam o onom trenutku kada osetimo leptire u stomaku, kada nam se znoje šake, kada sve dolazi na svoje mesto. Pronalaženje ljubavi nije lako, ali je nešto najlepše što nam se može desiti u životu… i znam da ne otkrivam toplu vodu kada to pričam.
Pre pet godina sam se preko jednog sajta za upoznavanje srela sa jednom posebnom ženom. Naš prvi sastanak nije mnogo obećavao. Kasnije mi je pričala da nisam zatvarala usta i da ju je to malo nerviralo, dok sam ja tada mislila da sam divno flertovala i bila šarmantna. Ipak, nije odustala od mene, jer su joj instinkti rekli da je to blebetanje samo deo moje fasade koja krije nežnu i ranjivu ženu. Neka su joj živi ti instinkti još sto godina, kažem ja sada.
Ona je unela stil, mirnoću i kontinuitet u moj život. Ona ume da me nasmeje, da me natera da mislim van šablona, ali i da me natera da se zaustavim i pomirišem ruže… ako razumete šta hoću da kažem. Kao 10 % britanskih parova, mi smo onaj par koji je zajedno, ali ne živimo zajedno. Deo vremena provodimo u Edinburgu gde ona živi, a deo u idiličnom seocetu gde sam ja. Konačno, nakon mnogo decenija, mogu reći da sam pronašla svoju srodnu dušu.
Druga najvažnija osoba u mom životu je moja ćerka. Tokom celog mog teškog perioda, ona je bila uz mene. Ona je oduvek bila mnogo zrelija nego što su njeni vršnjaci i nikada nije prestajala da me podržava u odluci da prihvatim svoju seksualnost. Uspela je da izgura sve ona okrutna dobacivanja u školi, kao i to što u jednom periodu života nisam bila tu da joj čitam priče za spavanje. Nikada nije otkazala dogovor da me vidi u jednom od mojih milion iznajmljenih stanova. Pre par godina smo imali jedan srceparajući “Beti Midler” momenat na plaži. Obe smo plakale, suze i šminka su se slivale niz naše obraze i ona mi je tada rekla da sam ja najhrabrija osoba koju je upoznala i da sam njen heroj. Oh, koliko je nedvosmisleno da je ona moje dete, moja krv. Ona je upoznala moju partnerku i sada provodi vreme sa nama, skoro da živimo zajedno, idemo u kupovinu zajedno. Mi smo bukvalno prava porodica i ćerka mi je baš pre neki dan rekla kako je predivan osećaj kada imaš dve mame.
Moj život je i dalje pun borbi i izazova. Mnogo je stvari koje se moraju srediti, popraviti, napraviti. Moram da popravim mostove sa mojim sinom i suprugom. Ali ako me je moj put nečemu naučio, to je da su strpljenje i dobra karma ključne stvari. I da idemo napred – i samo napred.“ zaključuje svoju ispovest Gejl Anderson.
