Autorka: Szlavi Anna
Jedna od najpopularnijih turističkih destinacija, Island, nije poznat samo po svojim veličanstvenim pejzažima, već - u našim krugovima - takođe i po bivšoj premijerki Johanni Sigurdardottir, prvoj aut lezbejki koja je ikad bila na čelu neke države.
Ali budimo iskreni, o ovoj zemlji zapravo ne znamo puno. Upravo zbog toga će nam Asta iz Reykjavika približiti pravi Island.
Hvala ti što si sa nama, Asta. Možeš li nam, molim te, reći nešto malo više o sebi?
Moje ime je Asta Kristin Benediktsdottir i živim u gradu Reykjavík, na Islandu, sa svojom devojkom koja se zove Ibolya. Radim kao lektorka i predavačica na Islandskom Univerzitetu, a upravo završavam i doktorat na temu literature Islanda, sa specijalnim fokusom na queer seksualnost. Takođe, radim sa drugim lezbejkama i queer studentima i studentkinjama na LGBTIQ+ istorijskim projektima.
Volontirala sam na Reykjavik Prajdu sedam godina, uglavnom na poslovima menadžmenta Prajda, ali organizovala sam i edukativna događanja. Sada ponekad volontiram za Samtokin '78 (Nacionalna Queer organizacija na Islandu), a moj omiljeni projekt je čitalački klub koji smo osnovali prošlog proleća.
Da, volim i šetnje i putovanja. I svog psa. I vino i kafu.
Putovanja, životinje i kafa - nemam šta dodati. Dakle, živiš na Islandu, zemlji kojom je mnogo ljudi fascinirano u poslednje vreme. Reci nam kakav je osećaj živeti tamo kao LGBTQ+ osoba?
Islandsko društvo je bilo vrlo homofobično u 80-im i ranim 90-im godinama, ali usled nekog nepoznatog razloga (verovatno više njih) naglo se preobratilo i postalo vrlo prihvaćajuće, posebno prema gejevima i lezbejkama. Druge grupacije, kao što su trans i intersex ljudi, i dalje se suočavaju sa predrasudama i diskriminacijom, ali i tu vidimo napredak. Imamo dobru legislativu vezanu za istopolne parove, zakon koji reguliše brak je rodno neutralan od 2010. godine, a istopolni parovi imaju ista prava kada su u pitanju deca, usvajanje i dr., kao i drugi parovi.
Sada čekamo novu legislativu koja će pružiti zaštitu i prava trans i intersex ljudima. Nova Vlada je to obećala, tako da se nadamo najboljem.
To zvuči sjajno.
Da, mislim da je, generalno gledano, veoma dobro živeti ovde kao LGBTIQ+ osoba, iako mogu govoriti samo iz svog iskustva kao lezbejke. Nikada nisam doživela nasilje ili osetila neke ozbiljnije predrasude.
Suočavam se sa ignorisanjem i konzervativnim pogledima, da, i uvek ima nekih online trolova, ali ljudi su uglavnom prihvaćajući. Sve je češće i češće videti kako ljudi ne pretpostavljaju automatski da su svi heteroseksualni, i to me čini srećnom. Takođe me čini srećnom da ljudi prave coming out u ranijoj dobi nego pre. Mislim da najmlađe dete, u grupi za mlade pri Nacionalnoj Queer organizaciji, ima negde oko 11 godina!
Impresivno. Kakva je situacija u Reykjavíku?
U Reykjaviku, kao i generalno na Islandu, često se mogu videti istopolni parovi kako se drže za ruke i ljube na ulicama, i ja imam osećaj da gejevi i lezbejke, nakon što naprave coming out, uglavnom ne osećaju da moraju kriti svoju seksualnost od svojih kolega ili učenika/ca u školi (naravno, možda i grešim). Sve je više dece sada koja imaju dve (ili više) mama ili tata i mislim da će generacija koja sada odrasta to videti kao sasvim normalnu stvar.
Stvari su mnogo kompleksnije za trans i intersex ljude, naravno, kao i za bi i pan osobe, ali sve u svemu Reykjavik je relativno siguran grad.
Dakle, siguran je, ali koliko je lako steći društvo tamo?
Ha, eto došli smo i do toga. Reykjavik može zvučati kao da je lezbejski raj, ali kada se dotaknemo sfere društvenog života - nije! Ima svega 330 000 ljudi koji žive na celom ostrvu, 2/3 njih je u regiji Reykjavik, tu su i turisti, ali i dalje ovo mesto je malo. Postoji jedan queer klub i uglavnom je napola popunjen strejt ljudima, a nemamo queer kafića ili barova. Većina kafića i barova su relativno queer frendli, što je dobro, ali to nije od pomoći kada želiš da pronađeš svoje ljude.
Verovatno najbolje mesto za upoznavanje drugih LGBTIQ+ ljudi je Nacionalna Queer organizacija, jer ima događanja skoro svako veče tokom nedelje. Ili internet (Tinder je meni pomogao!). Takođe, tu su i druge organizacije, na primer Trans Island, Intersex Island, queer studentska organizacija, itd.
I na kraju, veliki cilj koji smo postavili kao qLit je da damo doprinos vidljivosti mađarske LGBTQ+ zajednice (posebno lezbejki*), tako da težište stavljamo na temu coming outa. Možeš li s nama podeliti neku svoju duhovitu ili motivišuću coming out priču?
Imala sam 25 godina kada sam napravila coming out sebi. Do tada sam za sebe mislila da sam prosto nesrećna i neshvaćena strejt žena. Nikada nisam bila u partnerskom odnosu (i nikada nisam imala dobar seks) i mislila sam da mi je verovatno najbolje da budem sama. Onda sam jedne večeri otišla na zabavu, a nakon toga u bar, i u nekom momentu noći sam shvatila da se osećam veoma čudno u odnosu na jednu od devojaka koje su tamo bile. To je bilo kao da je neko upalio svetla i sinulo mi je: ''Ok, dakle ja sam lezbejka!''. Odvukla sam jednu prijateljicu u toalet i rekla joj to, a ona je bila veoma srećna i uzbuđena zbog mene, i rekla sam sebi da ako se ovako budem osećala i sutradan nakon što se otreznim - da to mora biti to. Nekoliko nedelja kasnije krenula sam deliti ovo svoje otkriće sa porodicom i prijateljima. Nikad se ništa nije dogodilo između mene i te devojke, a ona i dalje ne zna da mi je promenila život. Prepuna sam zahvalnosti prema njoj zbog toga.
Coming out prema porodici je bio malo stresan, iako nisam imala zbog čega da brinem. samo što je uvek teško reći im nešto poput toga. Plašite se da će vas pogrešno shvatiti, da neće biti podržavajući... Ponekad i nisu, ali uglavnom im samo treba vreme da procesuiraju stvari.
U to vreme živela sam sa svojom bakom i tetkom na farmi na severu Islanda. Odlučila sam da im kažem da sam lezbejka par minuta pre nego što je moja prijateljica trebala da dodje po mene autom. ''Imam nešto da vam kažem. Ja sam lezbejka. Ok, stigla je, moram da krenem sada. Ćao!'' Moja tetka nije ništa rekla, ali ona je uvek bila fina i potpuno podržavajuća. Moja baka je isto ćutala, ali kasnije u toku večeri usudila sam se da je pitam šta misli o onome što sam joj rekla. ''Oh, zlato'', rekla je. ''Pa moglo je biti mnogo gore, mogla si nam saopštiti da uzimaš droge!'' Bila je jako pozitivna oko ovoga i to je jedna od mojih najdražih uspomena na nju. Mislim da je bila malo zabrinuta oko moje budućnosti, ali onda je videla da sam sve srećnija i da se osećam bolje nego pre, i bila je radosna zbog mene.
Puno ti hvala, Asta. Sigurna sam da si inspirisala neke od nas iz zajednice da posete Reykjavik.
Izvor: qlit.hu/en
Autorka intervjua: Szlavi Anna
Intervju objavljen: 15.12.2017
Prevod: Labrisice
