od 17. do 22. oktobra 2000. godine
UVOD
Trenutak u kome ovo pišem dešava se, sticajem niza nepovoljnih okolnosti, mnogo kasnije od trenutaka o kojima ću pisati, usled čega je većina mojih emocija vezanih za Drugu lezbejsku nedelju svedena na takozvanu razumnu meru, tako da ovo uopšte neće biti romantični i blago-romantizovani roman već samo novinski članak i to iz četiri poptpuno nepovezana dela. Osim možda negde… u meni.
COMING OUT
///Žena/// Bilo mi je potrebno dugo vremena da bih tu reč lišila pežorativnog prizvuka koji se oduvek za nju lepio. Isto vremena trebalo mi je da počnem da se identifikujem sa njom.
Šta, u stvari, želim da kažem? Zapravo želim da kažem da mi je Lezbejska nedelja stigla prekasno. Prekasno za sve one godine nemoći da se definišem, prekasno za sve one godine osujećenosti i nepripadanja protiv kojih sam se svim silama borila nemo. Uvek sama – protiv ustaljenih i nepravednih normi i uvek sama – za bezimenu žudnju za srodnim bićem za koje sam osećala da jeste žena, ali sam osećala još više da nije savršena. I onda, posle svega, na stotine raznoraznih radionica na slične teme, dođe i ta Lezbejska nedelja u Somboru, na kojoj sam konačno, shvatila da ta koja nije savršena jesam zapravo – ja.
Ona koja nije 100 % lezbejka na Lezbejskoj nedelji sam baš ja, možda su još neke, ali to već nije moj problem. Pristala sam da dođem na skup koji je lezbejski i super mi je u tom homogenom okruženju ali ne pristajem da se prepoznam u zajedničkom imenu. Ne bih mogla da kažem da me to muči ni da imam noćne more ali u trenucima kada mi je (k’o beli dan) bivalo jasno da je svaka žena oko mene duboko svesna posebnosti situacije koju živim decenijama, doživljavala sam jednu blaženu sigurnost, kakvu ranije u sebi nisam osećala.
///Lezbejka/// Bilo mi je potrebno dugo vremena da bih tu reč lišila pežorativnog prizvuka koji se oduvek za nju lepio. Koliko će mi biti potrebno da se sa njom identifikujem – ne znam, ali znam da je počelo.
LEZBEJSKA LEPOTA
Njene sam oči prvi put ugledala pre izvesnog broja godina i beznadežno ih zapamtila – zauvek. Ove Lezbejske nedelje pokazalo se korisnim moje dobro pamćenje iako joj nisam govorila o njenim očima pre izvesnog broja godina i o tome šta mi je značila činjenica da postoji tako svesna sebe, tako samouverena u nepredvidivom svemiru, i što da ne, tako zaljubljena u nju. Dok je govorila činilo mi se da prepoznajem sopstvene neizgovorene reči. Način na koji su stvarnost i ona dilovale spoznaju sveta, često mi je trepavice činio vlažnim. Bila je ona i koketa i okretna i vickasta i mila i topla… da – nemam reči. I sećam se da je bila u iskušenju, mada to nikada neće priznati (i ne treba), bila je, znam, u iskušenju… da me prepozna.
Da se razumemo, sve su bile lepe, svaka na svoj osoben način i zato o svima govorim kao o jednoj.
LEZBEJSKI DAN POSLE
Hodam, tako, ulicom, gledam ljude i osećam se, nekako, uspravnijom. U džepu mi je Manifest pičke, čitam ga, stoti put, dok čekam zeleno. Radikalan je ali nežan. Manifest. Slutim da se slojevito otvara jedan novi pojam u mojoj svesti. Niz novih pojmova za(po)četih u jednoj jedinoj hiljadama puta upotrebljenoj i zloupotrebljenoj reči – PIČKA. Oslobođen tamničarskih okova svetluca oko mene na usnama nepoznatih ljudi. Neshvatljivo mnogo značenja dobijaju svakodnevne stvari kada se sagledaju drugačije. Danas se osećam slobodnom da kažem: To sam ja. A ko ste vi?
EPILOG
Uspela sam da svršim pre nestanka struje konačno sama za trpezarijskim stolom moje biološke i strejt porodice. Sati je, nula-nula petnaest – sreda. Zaspaću i možda ću sanjati…
piše: Desa
