Razmišljate li ponekad o starosti kao najgoroj izvesnosti? Plašite li se usamljenosti u starosti? Ako je odgovor potvrdan, pročitajte tekst o ženi koja ima 70 godina i izazovima kojima je slabost odoleti i pred kojima je starost samo još jedna granica koju smo prešle
Otkad joj je prošle godine muž preminuo, moja komšinica Dana je najusamljenije biće na svetu. Ponekad joj navratim na kafu da je razgovorim, a svake druge subote donosim joj laptop uveče u devet, da bih joj omogućila online sastanke putem skajpa sa ćerkom Milicom i unucima koji žive u Torontu, gde je šest sati manje. Dana je prilično vitalna za svojih 70 godina, ali nevična je kompjuteru i savremenim gadžetima. Podrhtavaju joj ruke pa ne može dobro da koordinira mišem. Ćerka joj je kupila novu nokiu, ali se njom slabo služi. Ne može da se izbori sa sitnim slovima i dugmićima. Ima nekolicinu rođaka koji je retko posećuju i dve prijateljice, od kojih je jedna na umoru od raka, a druga živi u Valjevu. Vrlo cenim to što kotrlja svoju rutinu dostojanstveno i nikad se ne žali.
Danini izlasci iz kuće svode se na podizanje penzije na šalteru u pošti dva puta mesečno, odlaske kod lekara po lekove za pritisak i srčanu aritmiju, nedeljne šetnje po pijaci i odlaske kod frizera dvaput mesečno (posle pošte), pred susret sa ćerkom i dečicom na skajpu. Kod kuće, Dana prčka po kuhinji, sređuje stan, čita knjige i dnevnu štampu, rešava ukrštenice i gleda serije na TV-u. Izbegava da prebira po starim fotografijama jer, kad na njima vidi ćerku, unuke i pokojnog muža, uvek se rasplače. Nekad je bila vrlo lepa i srećna, sudeći po veselim prizorima sa porodičnih planinarskih kampovanja po šumama i gorama diljem Jugoslavije. U onih pola sata, koliko joj ćerka posveti preko skajpa, gledam je kako se teškom mukom suzdržava od plakanja, ali glumi vedrinu i dobro raspoloženje. Iza toga popije lorazepam i sluša radio Nostalgiju dok se ne uspava. Samoća je ubija.
Kad je obeležila godišnjicu muževljeve smrti i skinula crninu, Dani sam predložila da se napokon aktivira: ode u najbliži klub penzionera ili putem oglasa nađe prijatelja. Objasnila sam joj da živimo u vremenu internet veza i brakova, te da bi mogla malo da se prilagodi. Odmah je živnula. Doduše, za klub penzionera nije imala petlju, iako sam bila spremna da joj pravim društvo na jednoj od igranki, ali je zato počela da prati lične oglase u Večernjim novostima. Posmatrajući u prvom planu Danine godine, taj plan je izgledao kao nemoguća misija, ali sam kao inicijatorka akcije bila odlučna da joj pomognem. Pretresla sam kompletnu domaću ponudu na internetu. U nepreglednom moru oglasa svašta sam pronašla: erotske masaže, eskort usluge za starije dame, ponude za brak i druženje… ali su to sve mlađi ljudi od nje, željni mladih žena. Niko od kandidata, osim njih nekoliko, nije imao preko 65 godina. Prava enigma za mene je to što veliki broj naših ljudi želi da oženi isključivo Kineskinje, Ruskinje ili Ukrajinke. Ima i dosta penzionera, povratnika iz inostranstva koji ne žive u Beogradu, ali Dana ne želi nigde da se seli. Čak je i ćerku odbila, rekavši joj da ovde ima svoj mir, svoje lekare i svoju večnu kuću, pored muža na Centralnom groblju.
Iskopala sam na netu nekoliko brojeva telefona i prepisala ih sa sve tekstom oglasa. Dana je bila preoprezna. Prvi kandidat je bio „stariji gospodin, intelektualac bez obaveza, hteo bi da upozna šarmantnu gospođu radi braka“, ali ona nije htela da ga zove i zamajava, jer ne želi da se ponovo udaje. Drugi „ssamljeni gospodin, visok, markantan, obdaren, 69 godina, želi poznanstvo sa strastvenom plavušom“ , Dana je zaključila da je preopterećen seksom, a osim toga, ona se farba u smeđe. Treći je imao uslov: „Želim da pronađem penzionerku, srodnu dušu koja bi me primila da stanujem kod nje jer me je žena izbacila iz stana“, no Dana nije htela nikog naprečac da udomi, ali se bar slatko smejala. Tu je bio i „penzioner, dijabetičar i srčani bolesnik sa bajpasom, ljubitelj pozorišta i dugih šetnji, upoznao bih ženu za druženje sličnih interesovanja“, ali Dana je rekla da ne želi emotivno da se vezuje za nekog ko bi opet mogao da umre pre nje, jer bi je to dotuklo.
Onda sam je uputila na oglas: „Slobodnom imućnom penzioneru potrebna družbenica i domaćica koja bi mu kuvala i spremala kuću uz dobru nadoknadu“, ali Dana je izjavila da je rintanje i nadoknada ne zanimaju, već ličnost s kojom bi se zbližila i podelila samoću. Poslednja šansa je bio „usamljen gospodin, željan druženja, profesor geografije u penziji“, kog je pozvala i dugo sa njim pričala. Profesor ju je potom posetio, sa bombonjerom i buketom ruža, i vrlo joj se dopao na prvi pogled, ali se ispostavilo da je alkoholičar.
Popio je celu flašu viskija iz njenog bifea, nepovezano trabunjao gluposti celo veče, a onda zahrkao na fotelji. Jedva ga je iznela iz kuće i smestila u taksi, ali joj se on od tada svaki dan javlja telefonom, izjavljuje ljubav i smara je, a Dana ga uporno odbija. Zapretila mu je policijom ako joj slučajno bane na vrata. Posle profesora se obeshrabrila, ali ja nisam.
Nagovorila sam je da objavi svoj lični oglas i bude malo strpljiva. Sročile smo ga zajedno, ali joj je bilo neprijatno da ode u Novosti pa sam ga ja predala: Situirana, dobrodržeća penzionerka, udovica, raspoložena za druženje. Šifra: Beogradsko proleće. Sledeće nedelje sam otišla da proverim da li se neko javio. Plašila sam se da ništa tamo neću naći, rešena da Danu provodadžišem i preko neta, ali na moje iznenađenje, starinski način upoznavanja još uvek funkcioniše. Službenica mi je uručila tri koverte iz pretinca: dve bele i jednu roze.
Kad sam joj ih donela, ruke su joj se još više tresle od uzbuđenja pa sam joj pročitala prvu poruku: „Draga damo, voleo bih da Vas izvedem na kafu i kolače u hotel Moskvu, da se bolje upoznamo. Razveden sam, živim u konfornom stanu na Banjici, po profesiji sam inženjer mašinstva u penziji, rođen 1938, visok 180 cm, težak 84 kg, volim stare holivudske filmove, idem na kuglanje i slušam džez. Pozdrav od Voje.Tel: 065…“
– Dano, ovo je stara garda i za Vas dobitna kombinacija! – dobacila sam oduševljeno.
U sledećem pismu je pisalo: „Poreklom sam Užičanin, imam 74 godina, pukovnik JNA u penziji sa visokim primanjima, dve godine sam udovac. Živim sam u Sremčici na svom imanju, imam veliku organsku baštu, malinjak i voćnjak na pola hektara, uzgajam pečurke, sitnu živinu i imam košnice sa pčelama. Javi se draga gospođo, moje proleće dolazi sa tobom! Miodrag, telefon 064…“
– Dano, ovaj velikoposednik obećava! Vredan je domaćin, a ima i visok vojni čin. Sremčica nije daleko, a čist vazduh i organska hrana će vas preporoditi.
Dana se toliko smejala da joj umalo ne ispade proteza iz usta. Sledeće pisamce iz roze koverte je uzela nestrpljivo i sama ga pročitala naglas: „Zovem se Stana, imam 69 godina, odlično kuvam, obožavam muziku i planinarenje, volim da se družim sa ženama i biće mi drago ako mi se javite na telefon 063…“. Priložila je i svoju fotografiju. Simpatična, nasmejana bakica, jakog, krupnog tela, u trenerci i patikama, sa rancem na leđima i štapom u rukama, negde u brdima sa planinarima. Ja sam ćutala, zbunjena, a Dana je smesta uzviknula:
– To je to! Treba mi drugarica! Ovo je neverovatno! Ne znam koga bih prvo pozvala. Lupa mi srce, samo što ne iskoči. Eh dete drago šta si mi priredila, ovo nisam ni sanjala! Mnogo ti hvala na podršci! Bog će te nagraditi!
Otišla sam od nje sa velikim olakšanjem jer će se u narednom periodu baviti živim ljudima. Bila sam i sama u euforiji zbog nje. Žureći na predavanje, usput sam bleskasto ponavljala u sebi: Da-na i Sta-na, Da-na i Sta-na!
***
Nisam htela da je uznemiravam i dosađujem joj sa pitanjima, dok se sama nije javila posle devet dana. Već sam počela da brinem, ali videla sam je nekoliko puta sa prozora kako doterana odlazi i vraća se čilim korakom. Dala sam sve od sebe da joj nađem saputnika i ostavila je da sama napravi izbor. Dana se zaista preporodila. Ne samo što je počela da izlazi, već je i primala goste. Pozvala me jedan dan telefonom:
– Otkaži molim te skajp sa Milicom, neću biti tu u subotu. Ovog vikenda planiramo odlazak na Rajac sa planinarskim društvom, a sledećeg na Frušku goru. Nego, znaš li koga vodimo sa nama? – pitala me je.
– Sa kojima vama?
– Sa mnom i sa Stanom.
– Koga vodite?
– Voju i Miodraga! – rekla je uz kikot, ko šiparica. – U utorak smo učetvoro bili na kuglanju na Adi Ciganliji u restoranu Jezero. Nisam se odavno tako dobro provela. Smejali smo se do suza. U sredu idemo na roštilj kod Miodraga u Sremčicu. Zamisli molim te, on uhvati kokošku, zakolje je i očerupa, pa od krila, leđa, vrata i nogu, napravi domaću supu, a ostatak istranžira i baci na roštilj u dvorištu, zađe u baštu, nabere salatu… prodaće nam i med s popustom… milina!
Iznenadila sam se kad mi je rekla da je u kontaktu sa svo troje kandidata, ali da se najviše zbližila sa Stanom. Postale su nerazdvojne, stalno se posećuju, zajedno kuvaju i švrćkaju se po gradu. Imaju besplatan prevoz, baš ih briga. Nigde ne žure. Dana mi je prijavila da više ne pije sedative, nema tahikardije, ruke joj ne drhte, pritisak joj je na normali i spava ko beba. Kakav preokret! Do juče je bila klonula, emotivno skrhana starica.
Takav energetski naboj nije imala ni kad joj je muž bio živ. Sve ređe sam je viđala. Proskitala se opasno i redovno je vikendima bila odsutna. Posle dva meseca, kada smo napokon ugovorile skajp sa njenom ćerkom, Danu više nisam mogla da prepoznam: preplanula od sunca, promenila frizuru, kupila nove krpice, oslabila par kilograma.
Kad sam stigla kod nje sa laptopom, Stana je bila tamo. Prepoznala sam je sa fotke, ali je u prirodi delovala ženstvenije. Stana nam je donela čaj dok je Dana pričala sa ćerkom:
– Milice dušo, kako je tamo? Nisam te odavno videla! Stano, dođi ovamo da upoznaš moju Milicu. Milice, ovo je moja prijateljica Stana, iz planinarskog društva. Je l’ nas vidiš Milice?
– Vidim vas mama. Lepa ti je nova frizura! Baš mi je drago da imaš društvo i što si ponovo aktivna. Nisi bila u brdima još otkad se tata razboleo, a ni posle njegove smrti. Stano, divni ste što utičete pozitivno na mamu, puno Vam hvala!
– Nema na čemu. I Dana pozitivno utiče na mene, – reče Stana obgrlivši Danu rukom preko ramena.
– Nego, Milice dušo, da li planirate svi zajedno da provedete godišnji odmor kod mene u avgustu? Prošle godine ste ostali kratko posle tatine sahrane a naleto niste ni dolazili, pa nešto razmišljam… da se ne guramo ovde, nego da Stana i ja dođemo tu kod vas dok ste vi u Beogradu. Nisam pet godina bila u Torontu, a Stana nije nikada, pa da joj malo pokažem Kanadu i da iskoristimo smeštaj kod vas. Da vam ne zvrji kuća prazna.
– Naravno mama, dođite slobodno! Mi smo već rezervisali karte od 01. do 31. avgusta. Sa ključevima ćemo lako, ostavićemo vam ih kod komšija, a ja već imam svoje od tvog stana. Ako budete planirale povratak 4. ili 5. septembra, mogli bismo svi skupa da provedemo par dana ovde. Mi ćemo prvi deo odmora provesti sa kumovima na raftingu i planinarenju na Tari, a drugu polovinu ćemo da odmaramo, obilazimo prijatelje i izlazimo. Mnogo sam se uželela Beograda. Jedino što ću morati sama da kuvam i da uveče angažujem bebisiterku, jer tebe neće biti da čuvaš decu.
– Angažuj! Ja moju kuvaricu i bebisiterku vodim sa sobom. Dušo, onda do tada ne moramo da se viđamo na skajpu. Mnogo sam zauzeta, a i da više ne smetamo komšinici. Žena ima preča posla, nego da stalno dolazi kod mene. Pozdravi Majkla i decu!
– Dano, mogu ja da im čuvam klince! Biću tu u avgustu, neka ne brinu! – Ubacila sam se kao iz topa.
– Jesi li čula Milice? Bebisiterka je obezbeđena! – vikala je Dana oduševljeno.
Umesto da zagrli mene, zagrlila je Stanu i poljubila je u obraz. Nisam sigurna, ali činilo mi se da je stalno gleda nekako zaljubljeno.
__________________________________________________Piše: Biljana Kosmogina, kolumna Pičkanterije
Foto: Labris
Multimedijalna umetnica i aktivistkinja iz Beograda koja se bavi prozom, poezijom, performansom, fotografijom i novinarstvom. Piše za književne časopise i web-portale, dobitnica je tri književne nagrade i zastupljena je u tri antologije srpske proze. Na kulturno-aktivističkoj sceni prisutna je i u okviru grupe ARTEQ. Njena zbirka priča F-book objavljena je 2008. godine. Pored mnogobrojnih nastupa Kosmogina je 2012. s performansom P kampanja, natupila na TBA festivalu u Portlandu (USA). Njen rad je zasnovan na borbi za ženska i manjinska prava, propitivanju rodnih i seksualnih identiteta, nemilosrdnoj kritici političkog sistema i patrijarhalnih odnosa u društvu. Kosmogininu kolumnu Pičkanterije od jula meseca pratite na sajtu Labrisa u mesečnom terminu.
